Počeo je kao skoro svi kuvari na ovom svetu – od pranja sudova i čišćenja krompira i luka, a postao je jedan od najpoznatijih kulinarskih majstora na Balkanu. U Zagrebu je za Josipa Broza Tita često pravio štrukle, a u londonskom Savoju spremao je paste za Frenka Sinatru. Otac Vladimir imao je gostionicu u Gornjoj Trebinji, malom selu na Kordunu, a deda Dušan pekaru. Stevo Karapandža, omiljeni TV kuvar u emisiji Male tajne velikih majstora kuhinje koju je svakog četvrtka, skoro dve decenije, gledala cela bivša Jugoslavija, jednostavno je bio predodređen da postane ugostitelj ili pekar. Ali, pekarski zanat nikada mu se nije sviđao.
- Kad sam bio mali, deda me je često terao da se zavlačim u peć i da je čistim. Imao je svoj ritual. Prvo je pripremao drva, a onda je u velikim naćvama sejao brašno i rano odlazio na počinak. Svake noći budio se u pola dvanaest kako bi založio vatru i zamesio testo. Zatim bi legao na jedan otoman u kuhinji i iste sekunde zaspao. Činilo mi se da ga niko ne može probuditi, ali on bi nakon pola sata ustao kao da je u snu čuo da je testo dovoljno naraslo pa mora da se premesi. Ujutru je cela kuća mirisala na svež hleb. I danas se sećam tog mirisa, ali ja jednostavno nisam mogao da izdržim takav tempo. Ili sam vilenio celu noć, pa posle nisam bio nizašta, ili bih se uspavao. Pošto je pekara otpala, ostalo je da pomažem ocu i majci u gostionici – kaže Stevo Karapandža.

Pored svojih primarnih profesija, deda i otac su mu bili i odlični mesari, tako da su ih ljudi rado pozivali da im pomognu pri pravljenju raznih mesnih delicija.
- Sećam se kako su se njih dvojica posle takvih akcija vraćali s punim torbama. Naš tavan je cele godine mirisao na suvo meso, šunku i kobasice.

A on je kao dečak rado pecao ribu na Kupi. To mu je bila opsesija. Rano je otišao od kuće, a kuvarski zanat učio je u Karlovcu. Šest meseci išao je u školu, a preostalih šest bio je na praksi u hotelu Central,  u Selcima kraj Crikvenice.
- Moja majka France bila je domaćica, ali je radila i u gostionici sa ocem. Rodila je četvoro dece i, nažalost, umrla veoma mlada. Otac se ponovo oženio i dobio još jednog sina i ćerku, a moja maćeha je od mene dobila poštovanje, jer sam već bio odrastao i formiran čovek.

Iako veoma mlad, Stevo je uvek tačno znao šta želi. Samo nekoliko dana posle 18. rođendana otišao je u vojsku, a na očevo insistiranje, služio je u mornarici. Vojni rok proveo je u Puli, a negde pred kraj pročitao je oglas u kome je poznati zagrebački hotel Esplanada tražio nekoliko mladih kuvara.

Iako veoma mlad, Stevo je uvek tačno znao šta želi. Samo nekoliko dana posle 18. rođendana otišao je u vojsku, a na očevo insistiranje, služio je u mornarici. Vojni rok proveo je u Puli, a negde pred kraj pročitao je oglas u kome je poznati zagrebački hotel Esplanada tražio nekoliko mladih kuvara.
- Čim sam obukao civilnu odeću, otputovao sam u Karlovac i otišao u upravu hotela Korana. Tražio sam da me vrate na moje radno mesto, jer sam u vojsku otišao kao šef smene. Međutim, kad sam video da ne ide sve kako sam zamislio, odlučio sam da potražim novi posao u Zagrebu.

Već sledećeg jutra zakucao je na vrata šefice pravne službe hotela Esplanada. Pitala ga je kad može da počne da radi, a on je kao iz topa odgovorio: Odmah.
- Nisam imao stan, ali sam spavao na otomanu u kuhinji kod mog komšije sa Korduna dok mi on nije našao smeštaj. Nakon dve nedelje otišao sam kući. Otac me strogo pogledao i upitao: Gde si se ti izgubio, direktor hotela Korana pita za tebe. Tata, naravno, tada nije znao šta za moju karijeru znači posao u Esplanadi, ali kad je shvatio, bio je veoma ponosan. U Zagreb sam došao kao poslednje siroče. Na sebi sam imao cipele koje je ranije nosila moja mama i farmerice od brata. Prvo sam radio u snek-baru, a nakon mesec-dva prebačen sam u glavnu kuhinju. Šef mi je bio veliki kuvar Martin Maček. Tu sam ostao otprilike tri godine, a onda je počela izgradnja Interkontinentala. Šuškalo se kako će pola našeg osoblja preći tamo, a rukovodioci su morali da prođu neku vrstu obuke. U međuvremenu sam dobio ponudu da odem u Etiopiju. Bila je to razmena kadrova. Razmislio sam i odlučio da se prijavim, računajući kako ću za nekoliko godina moći sebi da kupim stan. Nisam želeo da čekam red na rang-listama.

Stevo je otišao u Ljubljanu gde je etiopski ministar turizma razgovarao sa kandidatima i to na prilično dobrom srpsko-hrvatskom jeziku, jer je studirao u Jugoslaviji. Kad su stigli do plate, mladi kuvar je izgovorio cifru koja je ministra uvredila, ali nakon deset dana ponovo su ga pozvali.
- Pretpostavljam da im se svidela moja drskost, jer sam uvek cenio svoju struku. Posle toga otišao sam kod generalnog direktora Esplanade Branka Jakopovića. Čekao sam veče, jer sam znao da je tada sam u kancelariji. Bio je izuzetno vredan čovek. Objasnio sam mu moje namere, a on je podigao pogled s nekih papira i imperativno rekao: Ne ideš ti nigde! Mi smo te izabrali za budućeg šefa kuhinje u Interkontinentalu. I danas sam mu veoma zahvalan što je imao petlju da me sa 24 godine postavi na to mesto, u tada najboljem zagrebačkom hotelu.

Karapandža je bio na sedmom nebu. Etiopija je otpala, a on je išao na stručno usavršavanje u London, Budimpeštu, Beč, Pariz, Beograd. Neko vreme uživao je u šansi koja mu je pružena, ali on je stalno želeo nešto više.
- Za mene je Savoj bio kao crkva. Tražio sam način kako da odem tamo. Kad mi se ta želja ostvarila, podneo sam ostavku u Interkontinentalu i uzeo neplaćeni odmor. Godinu dana proveo sam u Londonu. U početku sam imao prilično malu platu, kao i svi drugi kuvari koji su u ovaj hotel došli na obuku. Ipak, i ovde mi se sreća osmehnula. Radio sam u hladnoj kuhinji, a šef mi je bio fantastični Italijan Vitorio. Jednom me je pozvao u hladnjaču i upitao: Stefano, jesi li ti KGB? Želeo sam da znam na osnovu čega je stekao takav utisak o meni, a on je dobrodušno prokomentarisao: Previše si pametan da bi bio kuvar. Nakon toga pitao me je da li bih radio vikendom, što sam ja oberučke prihvatio. Uzeo me je u jednu posebnu ekipu banketa subotom i nedeljom. Za ta dva dana prekovremenog rada dobijao sam više novca nego za celu nedelju, tako da sam sebi jednom mesečno mogao da priuštim putovanje u Zagreb na snimanje emisija Male tajne velikih majstora kuhinje.

Emisija je startovala s idejom da angažuje 12 vrhunskih kuvara iz cele SFRJ, ali na insistiranje TV ekipe da radi samo sa njim, jer su zbog Stevine odlične dikcije najlakše završavali posao, ubrzo je postala njegov šou. Bio je već poznati televizijski kuvar kad je sreo današnju suprugu Renatu. Upoznali su se u diskoteci Salun na Tuškancu. Prišao joj je dok je muzika treštala i rekao kako zna sve o njoj. Mlada ekonomistkinja bila je šokirana. Kasnije joj je ispričao da je još te večeri bio siguran kako će se njih dvoje venčati. Posle samo tri meseca zabavljanja otišli su pred matičara.

Šarmantni Karapandža je uporedo sa televizijskom karijerom gradio i hotelijersku. Sve je dobro funkcionisalo do početka devedesetih, kad je dobio otkaz. Sa suprugom Renatom, ćerkom Lanom, sinom Mislavom, tastom i taštom napustio je Zagreb.

- Bio sam bez posla i niko nije hteo da mi pomogne, ali imao sam pozive iz inostranstva. Otišao sam u Italiju, u kuću mog prijatelja Lučija Bjavea koji je imao restoran blizu Verone. Rat se u međuvremenu sve više rasplamsavao. Nisam želeo da budem na teretu Lučiju i počeo sam da tražim posao. Sekcija kuvara Italije ponudila mi je nekoliko restorana u Italiji i jedan u Tel Avivu, ali ja sam se nosio mišlju da odem u Ameriku, kod kolege iz Dalasa. Onda se u celu priču umešao moj prijatelj Lazo Vujić, galerista koji živi u Ljubljani. On me je preporučio Reneu Štambahu, predsedniku Teniskog saveza Švajcarske, koji imao restoran blizu Ciriha. Lazo je bio toliko uporan sve dok nije ubedio Renea da porazgovara sa mnom. Našli smo se u Veneciji. Nastupio je veoma prepotentno i rekao mi da imamo 20 minuta za priču, ali ostali smo dva sata.