Бр. 1 · 25. новембар 2017

 

CELEBRITY

Piše: Saša Tošić

Foto: Aleksandar Kerekeš Keki

Zdravko Čolić:

I ja se iznerviram,
ali nervozu ne ispoljavam pred svakim

Dok se priprema da promoviše novi, jubilarni 15. studijski album, legendarni pevač i hedonista otkriva kako izgleda jedan njegov sasvim običan, porodični dan i za šta je u vaspitavanju ćerki Lare i Une zadužen on, a u čemu učestvuje njegova supruga Aleksandra

Sarajlija za kog će se mnogi složiti da predstavlja svojevrsnu mernu jedinicu za hedonizam, legendarni pevač Zdravko Čolić, svoju prvu samostalnu singlicu objavio je 1972, a ove godine obeležava 45 godina solističke karijere. Tim povodom sve one koji rado uživaju u njegovom glasu i stihovima obradovaće novim albumom koji je nedavno počeo da najavljuje pesmom Šljive su rodile, za koju je snimio i spot. Reditelj Aleksandar Kerekeš Keki, Zdravko i ekipa od preko 50 ljudi, nakon trodnevnog snimanja bili su oduševljeni ambijentom u kom su boravili. To za njih nije bilo klasično snimanje, već čist hedonizam, zadovoljstvo koji će veoma dugo pamtiti. Pravi merak, rekao bi Čola. Želja im je bila da starije generacije podsete, a nove upoznaju sa slikama nekih prošlih, dobrih vremen. Savremene tehnologije i stres, bar nakratko, zamenili su seoskom kuhinjom, prirodom, voćem, druženjem sa životinjama...

- Svaki čovek sanja da živi na čistom vazduhu, zato barem vikend treba iskoristiti i otići malo u prirodu. Najobičnija šetnja ume da opusti. Kako u današnje vreme i u ovom životnom tempu koji savremeno doba nameće, akumulirati pozitivnu energiju nego begom u prirodu? Ima i po Beogradu mesta po kojima se može prijatno šetati: Kalemegdan, Košutnjak, Ada Ciganlija – rekao je Zdravko Čolić ranije, u vreme kada se pripremao za svoj 25. solistički koncert u Beogradu. Tako razmišlja i sada, dok se sprema za promociju svog 15. studijskog albuma koji bi trebalo da bude objavljen u decembru. Ukupan broj albuma koje je do sada snimio znatno je veći – 48, jer je Čola iza sebe ostavio 21 singlicu, 4 lajv albuma i 8 kompilacija. Broj intervjua koje je tokom svih ovih decenija dao, teško bi bilo utvrditi, ali svakako je reč o hiljadama.

„Najgore mi je kada dođem umoran pa me dete skoli posle ručka. Shvatam kako uvek moram da budem u dobroj formi da bih odgovorio zahtevima mlađe ćerke“

Intervjui s nekim sagovornicima predstavljaju lakši, a s drugima malo teži deo novinarskog posla, ali razgovor sa Zdravkom Čolićem pravo je zadovoljstvo, čast i svojevrsni ritual. Ne zbog toga što će on u sveopštoj trci za informacijama uvek otkriti novu, ekskluzivnu vest koja će inicirati bombastičan naslov, već zato što će novinaru omogućiti da se potpiše ispod lepih misli koje odišu životnom mudrošću, a potkrepljene su brojnim anegdotama kojih se slikovito priseća. Misli koje nas podstiču da se okrenemo sebi, a možemo da ih citiramo deci, najbližim prijateljima i svima onima kojima želimo da pronađu sopstveni mir i uživaju u životu. 

Pred svaku turneju ili novi album dajete brojne intervjue, što traje već decenijama. Kako vam nije monotono da godinama odgovarate na ista pitanja?

- Sve se u životu ponavlja u ciklusima. Bilo što da radimo ima neki krug koji zatvorimo, pa ga onda obnavljamo. Bavim se profesijom koja uključuje brojne aktivnosti: od stvaranja muzike do koncertne delatnosti, od druženja sa publikom do privatnog života. To je krug koji vrtim, evo, već četrdeset i neku godinu. Ume nekada da bude i dosadno da odgovaram na ista pitanja, ali to je ciklus koji moraš da vrtiš u svojoj glavi. Jedino me nerviraju ona stereotipna pitanja: Otkrijte nam svoju najdražu pesmu ili Koji koncert vam je najdraži, ali profesionalac sam pa i na njih odgovaram. Mnogo je profesija i radnih mesta gde se poslovi obavljaju rutinski, a u odnosu na njih umetnost je mnogo zanimljivija. Čak i u turizmu, turistički radnici putuju, a to je nešto što bih ja alternativno radio. Kada sam završavao fakultet, želeo sam da imam svoju turističku firmu, da putujem po svetu i radim zanimljiv posao koji je vezan za ljude.

„Poslednji put bio sam na pijaci pre nekoliko godina, a jedna gospođa mi kaže: Gospodine Čoliću, ne morate da se maskirate, glas vas odaje. Osećao sam se malo nelagodno, pa sam objašnjavao kako mi nije bila namera da se maskiram, nego je vreme za kapu i šal“

Na neka pitanja odgovori u različitom životnom dobu ne moraju da budu isti. U drugačijim okolnostima možemo da promenimo mišljenje?

- Prirodno je da se razmišljanja menjaju, pa samim tim i naši odgovori na određena pitanja. Zamislite kako li je tek političarima.

Koja su to pitanja na koja se vaš odgovor menjao i bio drugačiji pre 40, 30, 20, 10 godina?


-- Na koja pitanja sam vremenom menjao odgovor?! Pa, malo sam zatečen, nisam o tome razmišljao.

Namera i jeste bila da vas zateknemo bar nekim pitanjem. 


- Ima mnogo pitanja na koja čovek drugačije odgovara u zavisnosti od vremena, raspoloženja i iskustva koje se nagomila posle svih godina provedenih u ovom poslu. Ali, postoji i ona obrnuta situacija. Često me pitaju: Zbog čega trajete toliko dugo? A ne samo moj, nego i odgovor svih onih koji se bave ovim poslom, bilo da su narodnjaci, zabavnjaci ili rokeri, glasi: Trajaću sve dok me publika želi i traži. Niko ne kaže: Zbog novca ili slave, niti: Ne znam šta bih drugo radio.

Koliko se u vašem domu već primećuje euforija?

 

- Što se tiče dece, ne mislim da je prisutno neko veliko uzbuđenje. Godinama radim, ćerke su u međuvremenu malo porasle pa razumeju to što tata radi. Mi u kući inače ne pričamo o mom poslu, nismo takva porodica. Sada je i mlađa ćerka malo porasla, pa može da izdrži a koncertu do kraja. Ona voli da je tu negde blizu, da oseti puls. Ali, ni kod Lare ni kod Une ne primećujem neki poseban naboj zbog mojih nastupa.

One su već u uzrastu kada vode računa o garderobi. Da li biraju posebne odevne kombinacije ako se spremaju da dođu na neki važan očev nastup?

- To je njihova stvar, ja se tu nikada nisam nešto mešao. Supruga s njima razgovara o toj temi.


Ne mešate se u to, a šta je ono u šta se mešate?

- U razgovor i igre, vreme provedeno u prirodi, a posebno volim večernje časove provedene s njima. Starija je već velika, tu su internet, Facebook, komunikacija sa vršnjacima. Tata joj za sve to i nije toliko potreban. Ali, uvek sam voljan da učestvujem u igrama koje moja mlađa ćerka izmišlja, bez obzira na to da li spadaju u neku školsku aktivnost ili su fizičke prirode. Najgore mi je kada dođem umoran, pa me dete skoli posle ručka. Shvatam kako uvek moram da budem u dobroj formi da bih odgovorio zahtevima mlađe ćerke. Kod starije sada je vrlo bitna komunikacija, kao i uticaj koji majka ima na nju, ali i tata uvek mora da bude u to uključen, da sve kontroliše. Starija ćerka sada je u tim prelomnim godinama.


Pored svih profesionalnih izazova, uvek nađete dovoljno vremena za najmilije.
U poslednje vreme posvećeniji ste porodici nego ranije. 

- Tako je, sada sam više vremena provodim s njima. Celo leto bili smo zajedno, što prethodnih godina nije bio slučaj. Bliskiji smo nego ikada do sada.

 

Koja od ćerki više liči na vas?

- Za sada starija fizički više liči na mene, ali vremenom se kod dece i to menja. Gledam svoje slike iz detinjstva, pa iz ranih dvadesetih godina i uočavam dosta sličnosti. Listajući albume vidiš u kom periodu koja od njih više liči na mamu ili oca. Ne bavimo se mi u kući previše tatinim delom, ali ni likom. Ne kljukamo ih mojom muzikom niti poslom koji radim. Deca nisu opterećena time, što je izuzetno važno. Ako pokažu neki talenat, onda ću to sigurno podržati. Iako možda i nemaju nameru da se bave muzikom, lepo je kada znaš da nešto odsviraš u društvu. Moja deca slušaju isključivo stranu elektronsku muziku, ali primećujem da prate i takmičenja Tvoje lice zvuči poznato, Pinkove zvezde, Pinkove zvezdice, Zvezde Granda i ostale programe u kojima dominiraju muzički žanrovi koje one inače ne slušaju. Tako nauče i neke nove, drugačije pesme. Drago mi je što imaju i jedan i drugi segment koji prepoznaju. Dobra su ta takmičenja jer promovišu neke nove talente, a s druge strane, razlikuju se od muzike koju njih dve slušaju na radiju.

„Ako moje ćerke pokažu neki talenat, onda ću to podržati. Iako možda i nemaju nameru da se bave muzikom, lepo je kada znaš da nešto odsviraš u društvu“

Kakav je vaš stav o tim takmičenjima? Psiholozi zameraju da se deca prerano i nespremna guraju u surovost muzičke industrije i šou-biznisa.

- Protivnik sam preranog guranja dece, ne u takmičenja kao takva, već u sve ono što se oko toga dešava. Sećam se devojčice iz Tuzle koja je odlično pevala, ali još nije imala formiran glas. Sedeo sam s njom, ona je sebe videla kao Vitni Hjuston, čak je i školske obaveze podredila takmičenju. I ona i cela njena porodica bili su potpuno zaluđeni. Kada je ispala u polufinalu, možete misliti koji je to šok za nju bio, koliko je to psihički ostavilo traga. Svejedno da li se posle u životu bavila muzikom, stalno će se suočavati sa posledicama tog šoka. Sav taj medijski pritisak, varka, po dva miliona pregleda na kanalu YouTube koji su neprirodni, nerealni, koliko to može da utiče na dete kad izađe iz svega toga i kola krenu nizbrdo. U tom smislu, opasno je male ljude uvlačiti u veliku priču. Muzička takmičenja uvek su postojala, i ja sam učestvovao u njima. Ali, to je bila zabava, hobi, nije bilo zavaravanja da će

sutra svi biti pevači. Tada ni deca koja su učestvovala ni njihovi roditelji nisu mislili samo o tome kako da pobede, postanu poznati i zarade pare. Meni to nije bilo ni na kraj pameti kada sam se takmičio. Radio sam to zbog ljubavi prema muzici.

 

Kako biste reagovali ako bi sutra vaše ćerke izrazile želju da se prijave i učestvuju na nekom od tih takmičenja?

- Ako bi one to želele, ne bih imao ništa protiv. Mislim da bi im to bilo dobro iskustvo. Ali, kao roditelj, objasnio bih da je to igra i kako ne smeju da imaju prevelika očekivanja. Gledam neke roditelje u bekstejdžu kako strepe, vrište, plaču, oni ne objasne deci da je to samo zabava. Kada je reč o tim takmičenjima, roditeljski segment danas je veoma negativan. Kada ispadnu iz takmičenja, deca ne smeju da osete prazninu i da ih posle godinama proganja misao da nisu uspeli u životu. Treba im objasniti da je već samo učešće uspeh. Danas svi misle samo o tome da li će zaraditi neku lovu i steći slavu.

Da li biste vi kao roditelj prihvatili tu vrstu odgovornosti da učestvujete u radu žirija koji ocenjuje tu decu? 

- Teško bih se odvažio na taj korak. Nikada ne bih mogao da budem profesor i delim jedinice ili petice. A profesor to mora.
Žao mi je tog sveta upravo zbog toga što vidim da sve to doživljava suviše subjektivno, emotivno i zaista ne bih bio spreman da utičem na njihovu emociju koja će se posle toga pojaviti. Zvali su me više puta da budem u žiriju, ali uvek sam to izbegao. Mada, verujem da bi moje žiriranje bilo možda i korisno.

Smirenost je jedna od vaših glavnih osobina, kao i energija koju ste bez reči u stanju da prenesete na one koji se nađu u vašem društvu.

- To je moje prirodno stanje i proističe iz ljubavi prema ljudima, a zavisi i od toga ko je sagovornik. Posedujem ja svoj temperament, pa i neku nervozu. Potičem iz sredine u kojoj ljudi sporo piju kafu, polako pričaju i ništa nije važnije od onoga što se dešava u tom trenutku. Kad se pije kafa i ćaska, sve i da Obama prođe, to se samo konstatuje, ali priča se nastavi.

Sredina u kojoj sam odrastao daje nonšalanciju, ali to ne uključuje i umeće da se dobra energija prenosi na ljude. Gde god dođeš, pojavi se neko nepoznat. Tada imaš dve opcije: ili se upustiš u razgovor ili se okreneš i odeš. Ja volim emociju da podelim sa drugima. Što bi Haris Džinović rekao: Ja sam jedan od najpristojnijih ljudi.


Delujete kao neko ko nikada nema problema.

 

- Svako ima svojih muka. Desi se da se i ja iznerviram, ali čovek nervozu ne mora da ispolji pred svakim. Treba imati snage i savladati svaku prepreku. Kod mene su uvek prisutni pozitivno mišljenje i dobra volja da prevaziđem svaki problem koji mi iskrsne. Jedna od dobrih strana bavljenja ovim poslom jeste prenošenje ljubavi kroz muziku, komunikaciju, pogled, šarmiranje između scene i publike.


Šta najpre može da vas iznervira?

 

- Arogantni i bahati ljudi. Gordost me nervira, kao i isključivost u političkim tenzijama. Nervira me što danas sve mora da se veže za političku opredeljenost.

„To je moje prirodno stanje i proističe iz ljubavi prema ljudima, a zavisi i od toga ko je sagovornik. Posedujem svoj temperament, pa i neku nervozu...“

Miljenik ste političara različitih generacija i opcija. Kako se oni ponašaju prilikom susreta s vama?

- Nikada nisam bio opozicionar. Poštujem poziciju, ali ne negiram ni opoziciju. Bez opozicije nema ni dobre pozicije. Uz poziciju sam jer ju je ipak većina izglasala. Ljudi umeju da poštuju to što stranački nisam opredeljen. Sećam se, mnogima je bilo čudno zašto Zdravko Čolić grli Vojislava Koštunicu. Bez obzira na to da li je tada bio on, danas Vučić ili bilo ko drugi, ja bih to uradio iz poštovanja prema predsedniku ili premijeru. Moj odnos i susreti sa političarima uvek su srdačni. Gledaju na mene kao na umetnika koji je i pre njihove vladavine bio poznat i koga je narod voleo.


Kada ste poslednji put prošetali centrom Beograda, Knez Mihailovom?

- Ne mogu baš da hodam onako bez cilja, ali prošetam po Kalemegdanu, Dorćolu, posebno po delu gde moj brat ima ćevabdžinicu.

Kada ste poslednji put bili u prodavnici?


- Nisam iskompleksiran, odem ja često i u prodavnicu. Poznaju me u komšiluku.

Šta obično kupujete?


- Voće, povrće, vodu. Ranije sam voleo da odem na pijacu. Poslednji put bio sam pre nekoliko godina na pijaci na Vidikovcu, a jedna gospođa kaže: Gospodine Čoliću, ne morate da se maskirate, glas vas odaje. Osećao sam se malo nelagodno pa sam objašnjavao kako mi nije bila namera da se maskiram, nego je vreme za kapu i šal. C

Nazad na sadržaj

Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina

Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina        

sa svoji prijateljima

Br. 1 · 18. decembar 2017

Izdaje:

NovaArt

Kopenhagen, Denmark

email: magazin@52.rs

Copyright © 2017 NovaArt.

Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.