Бр. 1 · 25. новембар 2017
Nesvakidašnja životna situaciji u kojoj se rodilo prijateljstvo
Vladanka Celić
Srećna sam
jer sam udomila beskućnika
Cenjena modna dizajnerka, koja naredne godine obeležava tri decenije karijere, otkriva kako je sredovečnom muškarcu na ivici života i smrti, bez adrese i osnovnih uslova za život, obezbedila topli dom, izvesnu budućnost i mogućnost da se ponovo oseti čovekom
Piše: Zorica Dragojević
Foto: Zorica Dragojević i privatna arhiva
Susret koji samo sudbina može da uredi, dogodio se pre devet godina kreatorki Vladanki Celić. I nije to priča za anale, za rubrike verovali ili ne, već saga o ljudima, ljudskosti, ljubavi i dobroti, o jednom životu. Priča o zajedničkom renoviranju jednog poslovnog prostora i jednog do temelja razorenog čoveka. A lid je sasvim običan: nakon dugog dana provedenog sa majstorima, vlasnica poslovnog prostora, kreatorka Vladanka Celić, uzima metlu, kofu s vodom i kreće da riba hodnike i stepenište zgrade u kojoj je njen lokal. Pored nje, nezainteresovan za ljude, dešavanja, izgubljen u vremenu i prostoru, prolazi beskućnik neprijatnog mirisa i duge zapuštene kose. Prolazi i dolazi do međusprata, tu baš do radijatora gde je smestio karton na kome spava i crnu kesu u koju je sakupio sav svoj život. Posmatrajući ga, Vladanka je shvatila koliko je poslovni uspeh ništa naspram bogatstva davanja.
- Prostor koji sam dobila na Terazijama, majstori su renovirali tri-četiri meseca. Sve vreme provodila sam tamo, spavala sam na dušeku okruženim peskom, da bih ujutro dočekala majstore i provela ceo dan s njima. Nakon dnevnih radova, uveče sam uzimala metlu i čistila hodnik da se stanari ne bi ljutili. Već mi je bilo dosta svega. Međutim, nisam mogla da ne primetim čoveka duge kose i neprijatnog mirisa koji je svaki dan prolazio pored mene. Prateći ga, shvatila sam da spava na kartonu između spratova.
„Sedela sam i razmišljala koliko malo čoveku treba da dođe na ivicu života i smrti, da čeka da mu neko pruži koricu hleba, toplo ćebe... Shvatila sam da svako od nas može da bude na njegovom mestu i to me je podstaklo da mu pomognem”
Vladanka Celić sa Zoranom, koga ne odvaja od ostatka svoje porodice
Sklupčao bi se na tom prostoru u kom je bio i jedan radijator, tako da mu nije bilo hladno, iako je zgrada stara. Imao je neku crnu kesu u kojoj je bila sva njegova imovina. Bila je zima i sneg, što me je navelo na razmišljanje kako izgleda kada čovek iz te hladnoće dolazi i ulazi u toplu kuću, a on sedi na karton u hodniku.
„Kupila sam mu alat da može da radi kao vodoinstalater. Ono što kuvam svima nama, to i on jede. Najveći problem je bio što nije imao dokumenta. Strahovala sam šta će biti ako se razboli, a nema knjižicu”
Nije Vladanki trebalo mnogo vremena za akciju. Organizovala je familiju i prijatelje, prikupila odeću, jastuke, jorgan i tu u hodniku, pored tog radijatora, napravila bar donekle prijatniji prostor u kome bi Zoran, kome je već i ime saznala, mogao da spava. Ne razmišljajući o tome šta će komšije reći i slušajući samo sopstvenu intuiciju, ponudila mu je posao: da čisti, zaradi i oseti se čovekom vrednim poštovanja i ukazanog poverenja. Zoran joj je vratio na najbolji mogući način. Svoj posao radio je vrlo savesno, a posle dva-tri dana ošišao se, nakon nekoliko dana i okupao. Kontakt je uspostavljen, iako otežan jer su mu usled hladnoće promrzle bubne opne, a nije imao slušni aparat. Na neki svoji način, više mimikom nego rečima, ipak su se nekako sporazumevali, onako u prolazu, ona u žurbi zbog lokala, on da izbegne ljude i pokuša da se skloni. U tom mimoilaženju Vladanka se setila crne kese i poželela da je baci.
- Jednoga dana kada sam htela da bacim njegovu kesu, pogledala sam prvo šta ima unutra i na svoje iznenađenje ugledala knjigu Vuka Draškovića Nož. Razmišljala sam o tome koliko taj čovek u teškim trenucima ima želju da nešto pročita – priča modna kreatorka, ali šapuće da ne čuje Zoran, da ga ne povredi, jer on je i u najtežim trenucima pokušavao da sačuva minimun svog dostojanstva, čak i onda kada je sa gondola uzimao hranu koju su drugi ostavljali. Radio je to kulturnije od mnogih drugih beskućnika. Po tome se videlo da je nekada imao porodicu, da je otac, deda, da je imao stalno zaposlenje, da je pred penzijom, ali da ga je život na početku šezdesetih godina gurnuo u provaliju. Nije ga ništa pitala, shvatila je – samo jedan korak potreban je čoveku da dođe do takve situacije.
„Uspela sam u poslu, možda sam mogla i više, ali ovo što sam s njim uradila predstavlja bogatstvo duše. Bogata sam i ispunjena jer sam mogla da pomognem nekome, pružila sam ruku beskućniku”
- Jedne zimske večeri oblačila sam opersku pevačicu Danijelu Ubavić za nastup u Domu vojske. Nosila sam tri balske haljine. Posle koncerta kombijem su me dovezli do Terazija, gde sam s tim haljinama, koje su bile u običnom crnom džaku, izašla na ulicu. Stajala sam ispred zgrade u pola dvanaest i shvatila da nemam ključ. Sneg je vejao, vetar kidao, a ja nisam znala šta da radim. U momentu sam pomislila: Bože, kako bi bilo dobro da naiđe Zoran, on ima ključ od ulaznih vrata, Bog mi je uslišio želju. U tom trenutku, bauljajući iz snega nazirala se njegova figura. Prišao mi je i upitao me da li želim da uđem u zgradu, a ja samo što ga nisam zagrilila i rekla: Pa ja samo tebe čekam. To veče sedela sam i razmišljala koliko malo čoveku treba da dođe na ivicu života i smrti, da čeka da mu neko drugi pruži parče hleba, toplo ćebe, patike... Shvatila sam da svako od nas može da bude na njegovom mestu i to me je podstaklo da mu pomognem – objašnjava ova dobrotvorka, gledajući bivšeg beskućnika pravo u oči. On sedi, samo klima glavom, zna o čemu priča. Svestan je koliko mu je pomogla.
Podstaknut dobrotom, Zoran je malo po malo ulazio u kreatorkin život, u njenu porodicu, među prijatelje, prihvatili su ga kao nekog svog. U međuvremenu, Vladanka je dobila nov prostor za butik i atelje, doduše bez struje, zapušten, iz koga su izlazili pacovi, ali sa dovoljno prostora za Zoranovu sobu. Poželela je da mu pruži krov nad glavom, da ne spava na stepeništu, da bude zaštićen i ima svoj krevet i adresu.
„Komšinica je bila šokirana, nije mogla da veruje da sam u zgradu u kojoj žive ugledni stanari i brižno čuvaju svoj ulaz, dovela beskućnika. Međutim, ja sam verovala u njega i znala da me neće izneveriti”
- Ponudila sam mu da ga smestim u jednu sobu, koju smo okrečili i opremili onim što je najnužnije za život. Kada sam došla u ovu zgradu, obratila mi se komšinica i upitala me ko su ljudi koji su u prostoru koji sam dobila. Rekla sam da su tamo majstori i jedan beskućnik. Bila je šokirana, nije mogla da veruje da sam u zgradu u kojoj žive ugledni stanari i brižno čuvaju svoj ulaz, dovela beskućnika. Ja sam verovala u njega, bila sam sigurna, merila sam neke njegove postupke, znala sam da me neće izneveriti. On je čovek koji je propatio i treba mu pružiti ruku i ukazati poverenje. Naravno, treba ga i kontrolisati. Bilo je malo nesuglasica neko vreme, sve dok nisu videli da je on jako pošten, da ne pije, ne dovodi društvo u zgradu. Život ga je izolovao, učaurio se – priseća se Vladanka trenutaka u kojima je Zoran prestao da bude beskućnik, a ona napunila dušu i dobila satisfakciju za poverenje koje mu je ukazala.
Raspad jedne porodice
Zoran je 1954. godište, a radio je u firmi Pomoravlje, Gradnja Beograd. Ima decu, unučiće, razveo se od žene 1996. godine i od tada život je za njega postao više nego surov. Dolaskom u Beograd želeo je bolju budućnost, ali firme u kojima je radio su se ugasile, ostao je bez posla. Porodica nije bila zainteresovana za njega i sve se svelo na karton i crnu kesu. Ličnu kartu nije imao sve dok mu Vladanka i njen suprug nisu pomogli, izvadili nova dokumenta, izdejstvovali socijalnu pomoć i zdravstveno osiguranje. Sada čeka starosnu penziju, jer je ostvario 23 godine radnog staža.
„Ponudila sam mu da ga smestim u jednu sobu, koju smo okrečili i opremili onim što je najnužnije za život”
- Uhvatim sebe da razmišljam kako sam uspela u poslu, možda sam mogla i više, ali ovo što sam s njim uradila predstavlja bogatstvo duše. Bogata sam i ispunjena jer sam mogla da pomognem nekome, pružila sam ruku čoveku koji je bio na rubu propasti, kome se film prekinuo, koji je došao u situaciju da mu čitav život budu karton i kesa u nečijem prolazu. Kupila sam mu alat da može da radi kao vodoinstalater. Ono što kuvam svima nama, to i on jede. Najveći problem je bio što nije imao dokumenta. Strahovala sam šta će biti ako se razboli, a nema knjižicu... Dešavalo se da se prehladi, onda sam mu kuvala šerbet i negovala ga – brižna je Vladanka, kojoj je Zoran redovan gost na slavi, za Božić, Vaskrs, koga ne odvaja od ostatka svoje porodice i koji je postao čovek vredan poštovanja. C
Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina
Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina
sa svojim prijateljima
Br. 4 · 25. maj 2018.
Izdaje:
NovaArt
Kopenhagen, Denmark
email: magazin@52.rs
Copyright © 2018 NovaArt.
Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.