Бр. 1 · 25. новембар 2017

Naslovna L

CELEBRITY

Značajan glumački jubilej

Moj život na dva koloseka

Nikola Ristanovski, umetnik raskošnog talenta koji ove godine obeležava dve i po decenije karijere, priseća se svojih početaka, priznaje da sebi ne pridaje previše značaja i kaže da u kućnim poslovima uživa kao i na sceni

Piše: Jelena Kulović

Foto: Tamara Antonović, Branko Brandajs

Kada je reč o glumi, mnogi će se složiti u oceni da je Nikola Ristanovski najpopularniji Makedonac u Srbiji. U godini koju smo tek ispratili, filmska publika gledala ga je kao Hadži Zamfira u ostvarenju Zona Zamfirova drugi deo, a televizijska u seriji Senke nad Balkanom, u kojoj tumači lik Arčibalda Rajsa. Prvak Makedonskog nacionalnog teatra domaću pozorišnu publiku osvojio je kao Ahmed Nurudin u predstavi Derviš i smrt u Narodnom pozorištu, a potom i rolom Leonea Glembaja u komadu Gospoda Glembajevi u Ateljeu 212. Markantni umetnik raskošnog talenta, koji ove godine obeležava dve i po decenije od svog glumačkog debija, govori o filmskim i pozorišnim počecima, strasti prema teatru, ali i kako je strah od prolaznosti pretvorio u posvećenost poslu.

Zanimljivo je da ste kao makedonski glumac dobili neke važne uloge u beogradskim pozorištima.

- Ponosan sam zbog toga i mislim da ne bih bio na taj način toliko ponosan ni da igram na Brodveju iako to možda zvuči čudno. Nisam ni previše pametan, a ni previše talentovan, ali intuitivan jesam. Tačno znam koji je moj kosmos i poznajem mentalitet naših ljudi. Jako mi je drago što su mi se u Beogradu desile predstave Derviš i smrt i Glembajevi jer je to zaista obogatilo moj lični život i obradovalo me kao malo dete. Uživam u komunikaciji sa brojnim glumcima s ovih prostora i zadovoljan sam što sam postao deo njih jer su profesionalne i lične korelacije najvažnije. A ne verujem da bih to imao na Brodveju.

Sa Hanom Selimovic u komadu Ivanov

U slobodno vreme nastojim da uživam u svim onim malim zadovoljstvima kao što su kuvanje, odmor sa porodicom, plaćanje računa, odlazak na pijacu ili čišćenje balkona

Dobro govorite srpski jezik, da li vam je bilo teško da ga savladate?

- Onaj ko misli da neki jezik može naučiti za godinu dana, laže sebe jer jezik sadrži detinjstvo, prve ljubavi, obrazovanje, pevanje, viceve, tuge... Nije to samo sklop reči.

Ako malo bolje razmislim, ja ni makedonski ne govorim kako treba, pošto sam rođen u Češkoj. Iz detinjstva imam traume jer sam pričao drugačije i svi su prepoznavali da nisam rođen u Makedoniji. Srpski je dugoročan izazov za mene i siguran sam da ću ovde sa pedeset godina moći odlično da igram Steriju ili Nušića. To bi mi bila velika satisfakcija što se tiče srpskog jezika.

Jeste li želeli da imate karijeru u inostranstvu?
- Ne, jer nemam neko ozbiljno mišljenje o sebi kao profesionalcu te vrste. Stalno govorim kako želim da radim tamo gde mogu da ispričam vic, a nisam siguran da bi me razumeli u Švedskoj, na primer. (Smeh)

Nije vas bilo mnogo na filmu, da li je to bio vaš lični izbor?

- To je bio splet okolnosti jer su mi se tri filma desila dok sam bio jako mlad i nisam tu pronašao neko veliko lično zadovoljstvo. Nisam imao problem dok sam ih snimao, nego kad sam morao da ih gledam. Film ima to prokletstvo da moraš da vidiš sebe, a u pozorištu toga nema, već imaš subjektivni osećaj. S druge strane, osećam da ozbiljna priča može da ponudi mnogo toga i ponekad dobijem želju da zaigram na filmu. Voleo bih da do kraja naučim taj zanat jer se divim filmskim glumcima. U Makedoniji sam snimao ostvarenje Balkan is Not Dead po tekstu Dejana Dukovskog, koji je režirao Aleksandar Popovski, a sada je u postprodukciji.

Onaj ko misli da neki jezik može naučiti za godinu dana, laže sebe jer jezik sadrži detinjstvo, prve ljubavi, obrazovanje, pevanje, viceve, tuge... Nije to samo sklop reči

Doživljavate li sebe kao pozorišnog glumca, budući da ste odigrali više od dve hiljade predstava?

- Da, odavno sam prestao da brojim izvođenja, ali nemam previše naslova, negde oko četrdeset. S obzirom na to da sam u više od devedeset odsto predstava igrao glavne uloge, onda je četrdeset nosećih rola sasvim dovoljno.

Da li je glavna uloga privilegija ili opterećenje?

- Nisam počeo da ih igram zato što sam jako talentovan. Teško sam upisao Akademiju, čak nikada nisam ni mislio da ću igrati u pozorištu, smatrao sam da to ne pripada meni nego nekim drugim ljudima. I sada ne znam zašto sam se tako vezao za teatar. Kad sam počeo da radim, stvarno sam danonoćno bio tamo. Prve dve glavne uloge dobio sam kao zamena, a onda je neko shvatio ko najbolje vuče kola i ne izlazi iz pozorišta. Ljudi steknu poverenje u tebe zbog količine tereta koji možeš da poneseš. Gledajući iz ovog rakursa, znam da mnoge uloge nisam zanatski izbrusio do kraja jer glumci koji igraju naslovne role imaju mnogo manje vremena za svoje bravure. Ali, s druge strane, u svemu tome bilo je mnogo srca i mladalačkog žara. Neke uloge nisu bile savršene u tehničkom smislu, kao Raskoljnikov recimo, ali on se može igrati samo iz mladalačkog poleta. Danas ne bih mogao da ga igram jer sam opterećen znanjem i zanatom koji povremeno oduzima srce. Najvažnije je zanat i srce držati u zdravom balansu: ako si zanatlija, to postaje dosadno i tebi i drugima, a srce ne može biti dovoljno kada igraš mnogo jer ga brzo potrošiš.

U glumi je najvažnije da zanat i srce držite u zdravom balansu: ako si zanatlija, to postaje dosadno i tebi i drugima, a srce ne može da bude dovoljno kada mnogo igraš jer ga brzo potrošiš

Delujete kao veliki perfekcionista u poslu.

- Izgleda da jesam. Verovatno to ima veze s vaspitanjem jer što naučite do desete godine, to vam je. A tu je i strah da život ne prođe tek onako. U osnovi je stalno neki strah od prolaznosti, koga sam bio svestan kao mali, a sada sam ga pretvorio u radost i neku vrstu posvećenosti, čak i onda kad to tako ne izgleda.

Da li je gluma odredila vaš život?

- Da, ima refleksiju na moj život, najviše zbog toga što u određenim periodima imam privilegiju da se bavim specifičnim temama i ljudima. Svi ti stavovi i avanture određuju mozaik mog ličnog stava. Kada sam čitao intervjue koje sam davao dok sam radio predstavu Derviš i smrt, uvideo sam da sam šest meseci podsvesno govorio iz pozicije derviša, onako kako je on mislio. Velikim delom složio sam se s njegovim stavovima, kao i sa stavovima Leonea iz Glembajevih, što je vrlo važan upliv na moj život i poimanje o njemu. Suludo je da se glumac bavi politikom, ali s druge strane, u nekom trenutku ona počinje da se bavi tobom, a tako je sa svim mojim likovima. Nikada nisam mogao da odvojim život od posla jer je to za mene jedno.

Čemu se najradije posvećujete u slobodno vreme?

- Nastojim da uživam u svim onim zadovoljstvima kao što su kuvanje, odmor sa porodicom, plaćanje računa, odlazak na pijacu ili čišćenje balkona... To za mene nisu male stvari. Relaksiram se dok radim generalku u kući, to je moja joga. Volim i da izlazim tamo gde mi je prijatno, da pričam gluposti i pijem rakiju sa prijateljima.

Koliko je komplikovano živeti na više koloseka?

- Ponekad je fizički teško, ali kad se kamere ugase, odmah izračunam koliko sati imam slobodno i odem do Skoplja. Trudim se da budem što više sa porodicom jer to treba i meni.

Kakav je vaš odnos prema slavi?

- U Makedoniji kažu: Vetar je magla, znači nešto prividno. Ipak, svi volimo da budemo primećeni i da nas vole, što je normalno, samo ne treba preterivati. Velika je privilegija imati mogućnost da nešto javno kažeš ili radiš, ali to je i ogromna obaveza. Zato sam se trudio da uvek budem odgovoran. C

Ljubomir Bandović, Marko Nikolić i Nikola Ristanovski u predtavi Derviš i smrt

Nazad na sadržaj

Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina

Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina

sa svojim prijateljima

Br. 2 · 17. januar 2018.

Izdaje:

NovaArt

Kopenhagen, Denmark

email: magazin@52.rs

Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.