Бр. 1 · 25. новембар 2017

 

CELEBRITY

Br. 4 · 25. maj 2018.

Druga strana moje ličnosti

Nikola Đuričko:

Dok savladava novi izazov u kom kroz stendap nastupe sa publikom deli zanimljive detalje iz privatnog života, harizmatični i duhoviti glumac priseća se početaka svoje karijere i otkriva čemu su ga naučili usponi, ali i padovi s kojima se susretao

Piše: Andrijana Mandić
Foto: Aleksandar Dmitrović

Još od kada je sa samo četiri godine prvi put stao pred kamere u novogodišnjem šou-programu, Nikola Đuričko uvek je s lakoćom umeo da osvoji publiku. Usledile su dečje emisije, prvi filmovi, serije, pozorišne predstave… Iako je u različitim periodima života bio posvećen i muzici, voditeljskom pozivu, ugostiteljstvu… osnovnu profesiju nikada nije zapostavljao, samo ju je nadograđivao savladavajući nove izazove. Tako je bilo i prošle jeseni kada je u amfiteatru beogradskog Sava centra premijerno izveo autobiografsku stendap komediju Sve što ste oduvek hteli da znate o Džoniju, a niste smeli da ga pitate. Kao dete oca pilota i majke zdravstvene radnice, odrastao je pored brata Đorđa i sestre Milice i stasao u jednog od najvećih šoumena na srpskoj glumačkoj sceni. Iako do sada višestruko nagrađivan, on ne pridaje mnogo značaja titulama, koliko vlastitom osećanju zadovoljstva i ispunjenosti. To je bio  jedan od razloga zašto se upustio u avanturu zvanu stendap komedija.

,,Vremenom učiš i postaješ pametniji. Jako je opasno pristati na nešto što intimno ne osećaš da je ispravno, jer se to na kraju vidi. To je najveći problem kod nas glumaca - nama se na licu sve vidi“

Zapaženu ulogu imao je i u prvoj i u drugoj sezoni kultne serije Otvorena vrata

Činjenica da vas mnogi smatraju jednim od najduhovitijih domaćih glumaca, podstakla vas je da se nedavno opredelite za stendap nastupe, ne samo u našoj zemlji, već i u Americi.

- Za razliku od klasične pozorišne predstave gde ti treba čitava ekipa glumaca, tonaca, scenografa, za stendap je potreban samo dobar smisao za humor, jedan pristojan mikrofon i reflektor. Ovakva interakcija sa publikom odmah me je privukla, jer smatram da ne oskudevam mnogo u duhovitosti i imam ljudima šta da kažem, ali želeo sam da im istovremeno približim i moju drugu stranu ličnosti iz privatnog života, što mnoge interesuje. Imam brojne dogodovštine koje su mi se događale u životu, od osnovne, srednje škole, fakulteta pa sve do vojske. Zbog toga sam odabrao da moj prvi stendap bude upravo o tome, o nečemu što nije izmišljeno, već mi se stvarno desilo.

S obzirom na to da ste tek pre nekoliko godina zvanično završili Fakultet dramskih umetnosti, vaša uspešna karijera najbolji je dokaz da ne zavisi sve samo od tog  parčeta papira...

- U glumačkom pozivu diploma nije toliko važna. Naravno, daleko od toga da je potpuno nebitna, naročito sada kada nam broje krvna zrnca i slično. Ranije to nije bilo toliko značajno, bilo je važno da upišeš glumu i tokom četiri godine odslušaš neke bitne predmete. Nažalost, sa tranzicijom koja se dešava u našem društvu, polako se  rastura i temelj našeg visokog obrazovanja.  Fakultet dramskih umetnosti, prema mom mišljenju, treba da bude komplikovan i težak za upis. Ako sada pogledaš koje su to klase, kao ona u kojoj je bio Đuza Stojiljković ili Vlasta Velisavljević, onda se stvarno zamisliš nad njihovom glumačkom veličinom. Danas, nažalost, imamo situaciju da nakon FDU, mnogi glumci umesto da se bave svojim pozivom, odlaze da rade kao voditelji na televiziji.

„Smatram da ne oskudevam mnogo u duhovitosti i imam ljudima šta da kažem, ali želim da im istovremeno približim i moju drugu stranu ličnosti, iz privatnog života, što mnoge interesuje“

Kada se sada u zrelim godinama, kao porodičan čovek i otac dvoje dece, osvrnete i sagledate svoju karijeru, osećate li potpuno zadovoljstvo?

- Počeo sam u najgorem vremenu za naše društvo. Doba inflacije za mene ipak nije predstavljalo otežavajuću okolnost da doživim uspeh u glumačkom poslu i da jedno vreme čak od toga izdržavam  porodicu. Na ličnom planu, to je za mene bio zlatan period, kada je reč o mom iskustvu, glumačkom usavršavanju i sticanju novih poznanstva. Tada su još uvek stvari nekako i funkcionisale. Kultura je bila na jednom dobrom mestu, a ljudi koji su bili deo te priče, nisu bili nužno i partijski opredeljeni. Postojala je neka vrsta nacionalnog oslobađanja i buđenja. S jedne strane to je dovelo do nekih gluposti, ali s druge i do nekih dobrih stvari. Lično mislim da sam imao malo sreće da zgrabim i osetim deo svega toga. FDU i odsek za glumu jedna je od malobrojnih institucija koja oslobađa od vojske, pa sam na taj način i izbegao da odem tamo  gde su nameravali da me pošalju, što mi je možda tokom narednih godina i spaslo život.

„Danas, nažalost, imamo situaciju da nakon Fakulteta dramskih umetnosti mnogi glumci umesto da se bave svojim pozivom odlaze da rade kao voditelji na televiziji“

Kakvo je bilo vaše iskustvo u pozorištu, čemu vas je ono do sada naučilo?

- Često mi se dešavalo da radim na projektima gde sam se mučio da nešto dosegnem ili sam se previše trudio, a to se, zapravo, nije videlo. Nekada se dešavalo da se ne razumem najbolje sa režiserom, pa se to završavalo svađom ili bi pokušao da ga razumem iako intimno nisam verovao u to što mi priča. Vremenom učiš i postaješ pametniji. Ono što sam  naučio iz takvih iskustava jeste to da je potpuno besmisleno svađati se, to ništa ne rešava. Isto tako, jako je opasno pristati na nešto što intimno ne osećaš da je ispravno, jer se to na kraju vidi. To je najveći problem kod nas glumaca - nama se na licu sve vidi.

 

Koliko su vas uloge koje ste tumačili, od krajnjih negativaca pa do onih pozitivnih i komičnih, definisale u odnosu s običnim ljudima?

- U glumi sam oduvek bio inficiran transformacijom. Bio mi je izazov da u liku potpuno odstupim od svoje prave ličnosti, što ponekad i jeste, ali i nije dobro. Dešava se da me ljudi potpuno poistovete s nekim likom misleći da sam i u pravom životu takav. S druge strane, to ume da bude i poprilično laskavo, jer pokazuje da sam dobro odigrao ulogu i uspešno ostvario svoj zadatak. Mislim da je uspeh kada na pozorišnoj sceni ili filmu ostavim takav utisak koji ide do neprepoznatljivosti.

Da li vam je i neprihvatanje domaće javnosti filma Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda donela bar neke pozitivne stvari i iskustva na ličnom planu?

- Iako 90 odsto ljudi u Srbiji nije ni gledalo taj film, nije im bio problem da nam vrlo lako okače etiketu izdajnika. Da su bolje pogledali to ostvarenje, videli bi, pre nego što su krenuli sa kritikama, da sam zapravo igrao dobrog porodičnog čoveka koji je, na kraju, poginuo od NATO bombi. Taj aspekt priče je usled opšte kontroverze zanemaren, a vrlo je zanimljiv jer je bio i hrabar potez nekoga koga su oni smatrali strancem, a to je bila Anđelina Džoli. Film je imao i tu poruku, ko želi da je vidi i ko ima širinu u shvatanju. Nastradali su nevini i dobri ljudi koji su se časno i pošteno borili, a oni koji su činili zločine, na kraju su se izvukli. Svi koji su doživeli tešku muku, morali su ponovo da prolaze kroz to blato i ponižavanje, a oni koji su to činili, nazvani su herojima. To je apsurdnost rata. S druge strane, meni je ovaj film, uprkos svemu, doneo dosta pozitivnih stvari. Najpre mi je bilo izuzetno iskustvo da upoznam kolege iz Bosne, koji su sve to doživeli za vreme rata, pa da malo čujemo i tu drugu stranu koja nimalo nije prijatna. Njihova ogorčenost tek mi je tada bila prvi put razumljiva. Pokušao sam da im objasnim da je u Beogradu bilo i drugačijih ljudi, da su postojale Žene u crnom, antiratni protesti i da je, uprkos svemu, postojao neki glas razuma koji je sve to pokušao da artikuliše.

Ničiji put nije posut samo ružama, pa ste i vi pored uspešnih uloga u pozorištu i na filmu, imali i nekoliko neuspešnih ostvarenja. Čemu su vas ona naučila na ličnom planu?

- Uvek sam se trudio da šta god mi ponude ne odbijem i da se pokažem na najbolji mogući način. Nekada sam u glumi čak i previše išao daleko od svoje ličnosti, ali to sam uvek voleo, to je suština posla kojim se bavim. Često sam imao sreće da mi ponude dobre uloge, ali dešavalo se i da ne bude tako. Jednom su to bila izvanredna ostvarenja, a drugi put potpuni fijasko. U takvim slučajevima opet se dešavalo da sam intimno, sam sa sobom, najviše učio.

 

Da li se to konkretno odnosi na film T.T. sindrom, koji je dosta obećavao, ali na kraju nije doživeo uspeh?

To je zapravo bio projekat gde se na kraju ispostavilo da smo svi radili za džabe. Pokojni Nebojša Glogovac nije mi oprostio što sam ga nagovorio na sve to, jer smo se tokom snimanja smrzli kao miševi. Na kraju tog čitavog filmskog debakla, neko je i dobio novac, ali nas nije bilo na tom spisku. Čitava situacija nije bila fer, ali me je naučila najbitnijoj lekciji - da uvek adekvatno naplatim svoj rad. Ipak smo mi profesionalni glumci i bilo bi u redu da od svog angažmana možemo i da zaradimo.

„FDU i odsek za glumu jedna je od malobrojnih institucija koja oslobađa od vojske, pa sam na taj način i izbegao da odem tamo  gde su nameravali da me pošalju, što mi je možda tokom narednih godina i spaslo život“

Jesu li su vam nakon te uloge pristizale ponude iz inostranstva?

- To je za mene bila jedinstvena prilika da radim u prvoj ozbiljnijoj filmskoj produkciji, pa mi je samim tim to predstavljalo i vrlo dragoceno iskustvo. Imali smo premijeru u Njujorku i Los Anđelesu gde sam doživljavao da mi priđu ljudi i iskreno čestitaju na ulozi. Sve to bilo mi je jako uzbudljivo i smatram da smo mi na dobar način predstavljali našu zemlju, mada su nam to ovde osporavali. Dobio sam na taj način priliku da upoznam agenta u Londonu, što mi je dalo mogućnost da se angažujem i van zemlje. Imao sam privilegiju da radim zajedno sa glumcem Džefrijem Rašom u filmu Genious, gde on igra Ajnštajna, a ja jednog mađarskog naučnika. Takođe, uprkos problemu sa vizama, snimio sam nedavno u Londonu dokumentarnu seriju za BBC, na koju sam takođe ponosan.

Kako najradije provodite slobodno vreme, šta je to što vas opušta i puni pozitivnom energijom?

- Najbolje se opuštam u krugu porodice i najbližih prijatelja. Volim da igram golf, kao i da pratim američki fudbal. Čovek se ipak najbolje druži uz igru ili rad, pa je tako definitivno i kod mene.   C

Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina

Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina        

sa svojim prijateljima

Br. 4 · 25. maj 2018.

Izdaje:

NovaArt

Kopenhagen, Denmark

email: magazin@52.rs

Copyright © 2018 NovaArt.

Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.