Бр. 1 · 25. новембар 2017

 

CELEBRITY

Ekskluzivna ispovest

Ukraden mi je identitet,
ali i troje dece

Slikarka Ljiljana Marić prvi put javno otkriva kroz kakve je emotivne bure i psihičke lomove prolazila dok je sa suprugom Draganom tragala za dvojicom sinova i ćerkom koji su im oteti odmah nakon rođenja, kao i zbog saznanja da ni sama nije odrasla uz biološke roditelje, te da je njena majka slavna Olja Ivanjicki

Piše: Saša Tošić

Foto: Dušan Đorđević

,,Sanjam o danu kada ću se probuditi rasterećena i neću razmišljati o deci koja su mi oteta ili vraćanju sopstvenog identiteta, o danu kada ću misliti o mnogo lepšim životnim temama”

Nema veće radosti od one kada žena dobije dete, ni jačeg bola kada ga izgubi. Nema veće sreće od one kada majka sazna da je njeno čedo ipak živo, a ni tuge kad shvati da je blizu, a ne može da ga zagrli… Mnogo je to lomova i emotivnih bura da bi jedno srce izdržalo. A srce slikarke Ljiljane Marić izdržalo je sve ovo čak tri puta. I ne samo to – nije puklo ni onda kada je otkrila da ni sama nije odrasla uz majku koja ju je rodila, već je godinama drugu ženu zvala mama, misleći da to ona zaista i jeste.

Zajedno sa još petoro roditelja koji su žrtve afere krađa beba, Ljiljana je svoju životnu priču ispričala u dokumentarnom filmu Rođeni oteti, reditelja Milana Lakića, koji će se prvi put prikazati oko Nove godine u kripti Hrama Svetog Save, uz blagoslov patrijarha Irineja. U dokumentarcu produkcijske kuća MM Video Production, pored Ljiljane Marić govore Sanja Stojanović, Vesna Šteblaj, Darko Kovačević, Ivan Miljković koji je pronašao svog ukradenog brata blizanca i Stefan Živanović. Osnovna tema filma bazirana je na vapajima roditelja da im zvanični organi pomognu da se reši decenijski problem krađe beba.

Dok iščekuje premijeru dokumentarca za čije emitovanje su već sada zainteresovane brojne svetske medijske kuće, Ljiljana Marić rešila je da u ekskluzivnoj ispovesti za magazin 52 odškrine Pandorinu kutiju i prvi put javno ispriča sa čim se sve susretala od kada je pre deceniju i po sa suprugom Draganom započela pravnu bitku sa ciljem da im se vrate njihovo troje otete dece. Njihova istraživanja po arhivima i prikupljanje informacija koje bi mogle da im pomognu i potvrde zle slutnje, traju znatno duže, već trideset i drugu godinu, koliko je proteklo od Ljiljaninog prvog porođaja. Ova bitka za decu važnija joj je, kako uz uzdah ističe, od one koju vodi u nameri da vrati i sopstveni identitet. 

- Kada sam posle venčanja ostala u drugom stanju, mojoj sreći nije bilo kraja – počinje Ljiljana prisećajući se sada već daleke 1985. godine.

- Trudnoću mi je vodila doktorka koja mi je rekla da nosim blizance. Radovala sam se tom saznanju. Međutim, brigu o mojoj trudnoći kasnije je preuzeo drugi lekar, koji više nikada nije pomenuo blizance. Porodila sam se 24. oktobra 1985. u Pančevu. Sve je proteklo u najboljem mogućem redu. Rekli su mi da sam rodila jedno dete, devojčicu, koja je po rođenju dobila najbolju ocenu. Međutim, četiri dana nakon toga, lekar mi je saopštio da je moje dete umrlo, ali nam telo nikada nisu dali uz objašnjenje da je takva praksa – priča ova hrabra žena objašnjavajući da je tada prihvatila informaciju da je ostala bez deteta, jednog. Međutim, priseća se i detalja iz tog perioda, koji joj je posle podsticao slutnje da je njen prvi porođaj ipak obavijen velom tajne. 

- Doktor koji mi je vodio trudnoću, posle porođaja rekao mi je da ne smem ponovo da zatrudnim naredne tri godine i da bi pre narednog pokušaja proširenja porodice morala da uradim kompletne medicinske analize, kako bi, navodno, sprečili da se ponovo nešto iskomplikuje. Međutim, kada sam ga posle pitala da li ćemo raditi analize koje je pominjao, rekao je da nema potrebe – kaže gospođa Marić koja je 1988. godine ponovo ostala u drugom stanju.

- Ni za drugu trudnoću na porođaju nisu mi rekli da je blizanačka. Iskreno, tada nisam sumnjala, mada me je posle proganjao neki čudan osećaj. Po savetu lekara, istog onog koji je vodio i moju prvu trudnoću, otišla sam u bolnicu nekoliko dana pre predviđenog termina. Rekao mi je da bi trebalo da se porodim indukcijom. Nisam postavljala pitanja, poslušala sam. Međutim, čudno je to što sam u jednoj prostoriji počela da primam indukciju, a u drugoj sam se probudila posle porođaja. U 8.15 počeli su da mi daju indukciju i do 8.40 svega se sećam, sve mi je kristalno jasno. Od 8.40 do 9.00 ne sećam se ničega, imam prekid filma. Probudila sam se u drugoj prostoriji, osećala sam se dobro, pa sam se pridigla i sela na sto. Ispred mene je bio sat… Tada je ušla sestra i rekla da sam rodila devojčicu, a potom mi je kazala da legnem.

,,Ne borimo se mi samo za našu decu, već za to da se i našoj ćerki tako nešto ne bi desilo, kao i svoj ostaloj deci koja će u budućnosti postati roditelji”

Dolazak devojčice u dom Marićevih uneo je neopisivu radost, ali Ljiljanu i Dragana i dalje je proganjala sumnja da im lekari pre tri godine, posle prvog porođaja, nisu rekli istinu. Odlučili su da sami sprovedu istragu tako što će prikupiti svu dokumentaciju i pokušati da nađu neke tragove. Tako je i bilo. Počeli su, znajući da neće biti lako, ali nisu ni slutili da će se susresti s velikim preprekama i odbijanjem nadležnih organa da im izdaju kopiju traženog dokumenta. Koristili su i prijateljske veze, koje su im u nekim situacijama pomogle da dođu do željenog dokumenta, ali u većini slučajeva ni to nije pomoglo. U međuvremenu, Ljiljana je i treći put ostala u drugom stanju.

- Na moju sreću, lekar koji je vodio prethodne dve trudnoće, tada je već bio u penziji, pa se o meni brinuo drugi doktor – konstatuje Ljiljana koja je 10. jula 2002. na svet donela svog najmlađeg sina.

- Te godine Milutin i Radojka Manojlović iz Sokobanje prvi put su u medijima javno progovorili o krađi beba, što je supruga i mene ohrabrilo. Kada sam se porodila, podneli smo bolnici zahtev da nam daju dokumente o sva tri porođaja. Ponadali smo se da će se možda zbuniti, pa će nam u gomili papira dati i ono što ranije nisu dali. Tako je i bilo. Recimo, u potvrdi o smrti deteta, koju sam dobila 1985. godine, bila sam upisana pod devojačkim prezimenom iako sam tada bila udata i nosila suprugovo. Kada smo 2003. tražili da nam iz bolničkog arhiva daju tu istu potvrdu, ispostavilo se da je drugačija od originala koji sam sačuvala. Stajalo je udato prezime, rukom su dopisivani podaci, pečat se ne nalazi na istom mestu. U izvodima dete ima matični broj, ali prezime nije upisano. Naša mala pobeda ujedno je bila i šok. U papirima smo videli da je i moja prva trudnoća bila blizanačka i da se vodi da je jedno dete mrtvo rođeno, a drugo da je umrlo četvrti dan posle porođaja. Međutim, pisalo je da sam i u drugoj trudnoći nosila blizance. Dakle, krenuli smo u potragu misleći da se borimo da nam vrate jedno oduzeto dete, a ispostavilo se da nam je oteto troje. Kada su mi rekli da mi je dete umrlo, doživela sam šok. Posle, kada sam otkrila da je moje dete ipak živo i odrasta u nekoj drugoj porodici, ponovo je usledio veliki stres, osećanja su mi se pomešala. Velike su to trauma. Najvažnije mi je bilo da saznam da mi je dete živo.

Sredinom 2003. saznali smo sadašnji identitet najstarije ćerke. Bila sam srećna, ali potom su usledila osećanja koja je teško opisati nekome ko to nije preživeo i sve unutrašnje lomove. Uspeli smo da nabavimo jednu njenu fotografiju, ali neko vreme nisam mogla da je pogledam. Tražila sam da ostanem sama kako bih smogla hrabrosti da je vidim. Nakon toga razmišljali smo o tome da ostvarimo kontakt i detetu kažemo istinu. Pred njeno punoletstvo imali smo prvi susret. Nazvala sam ženu koja je u dokumentima upisana kao majka moje ćerke. Ona je odmah rekla kako možemo slobodno da pitamo tu devojku i da će nam ona reći da to nije tačno. Preko nekih poznanika iz tog sela saznali smo da naša ćerka ne veruje da je kao beba bila oteta. Njoj su pre kontakta s nama priznali da je usvojena, ali su joj kazali da su njeni biološki roditelji neki drugi ljudi. Postoje već oprobani šabloni i ustaljene priče koje usvojitelji govore tim mališanima da bi im isprali mozak i kako bi ta deca osećala večnu zahvalnost što su uopšte živa. Interesantno je i to da su sin iz prve blizanačke trudnoće i sin iz druge završili u istoj usvojiteljskoj porodici. I njihov identitet nam je poznat, ali s njima još nismo stupili u direktnu komunikaciju. I to ćemo uraditi, ali kada dođe vreme. Velikim uspehom smatramo to što smo pored svih problema i stresova uspeli da sačuvamo zdravu porodicu. Od ćerke i sina koji odrastaju s nama, nismo krili istinu. Njoj smo rekli kada je imala 14 godina, a sin je odrastao uz to saznanje.

,,U potvrdi o smrti deteta, koju sam dobila 1985. godine, bila sam upisana pod devojačkim prezimenom iako sam tada bila udata i nosila suprugovo. Kada smo 2003. tražili da nam iz bolničkog arhiva daju tu istu potvrdu, ispostavilo se da je drugačija od originala koji sam sačuvala”

Zajedno sa svojim suprugom, Ljiljana često komunicira sa ostalim roditeljima koji su tragali za svojom decom. Nikada nisu oformili zvanično udruženje niti ih je to zanimalo. Svi zajedno imali su samo jedan cilj – da pomognu jedni drugima i tako dođu do svojih potomaka koji odrastaju u usvojiteljskim porodicama. 
- Ne borimo se mi samo za našu decu, već za to da se i našoj ćerki to ne bi desilo, kao i svoj ostaloj deci koja će u budućnosti postati roditelji. Nije mi jasno zbog čega krađa beba traje već decenijama, kada su naša sirotišta puna dece bez roditelja. Umesto da se udomljuju ti mališani, bebe se kradu u porodilištima i daju usvojiteljima. Sa ostalim roditeljima otete dece u početku smo se sastajali u prostorijama koje su u blizini Crkve Svetog Marka, koja nam je i ustupila taj prostor za potrebe sastanaka. U jednom trenutku dobili su nalog da nam otkažu i više nismo mogli da koristimo te prostorije – kaže Ljiljana, a potom nastavlja da pojašnjava korake koje su ona i suprug poduzimali u pravnom smislu:

- Svi potpisnici dokumentacije koju imamo su tuženi: doktori, babice, matičari… Tužbe smo podnosili onako kako to zakon predviđa. Najpre u Opštinskom sudu u Pančevu, potom u lokalnom… Međutim, to nije dalo nekih rezultata, kao u većini sličnih slučajeva kada je reč o otetim bebama, temi koja kao da je zabranjena u Srbiji. Dešavalo se da dođemo na ročište, a sudija nas istera iz sudnice. Predmet je sada u Beogradu, u Palati pravde. Po savetima advokata, svi oštećeni roditelji tužbama su vezani za slučaj Milutina Manojlovića, da predmeti ne bi mogli da uđu u zastarevanje. Pre više od 10 godina podneli smo tužbu i Sudu za ljudska prava u Strazburu. Ni tamo se već godinama ne dešava nikakav pomak, ni u pozitivnom ni u negativnom pravcu, ali mi ne odustajemo – kaže Ljiljana, a potom otkriva da je na jednom od tih sastanaka saznala kako ni ona sama nije odrastala uz biološke roditelje.

„Tri godine kasnije, Danica, žena koja je u dokumentima upisana kao moja majka, priznala mi je da ona i njen suprug nisu moji biološki roditelji, već da me je rodila Olja Ivanjicki i da će, kada bude došlo do ročišta, to potvrditi i na sudu.”

Levo Ljiljana Marić, desno detalj sa slike koju je naslikala Olja Ivanjicki

Tri genegacije: levo ćerka Ljiljane Marić, u sredini Olja Ivanjicki, desno Ljiljana Marić

- Gospođa Verica Dobrosavljević Cekić mnogo nam je pomogla u potrazi za dokumentacijom, tumačenju spisa i pronalasku naše dece. Na tom sam joj neizmerno zahvalna, kao i većina roditelja koji imaju istu sudbinu. Na jednom od sastanaka Verica mi je skrenula pažnju na jedan dokument po kome moji roditelji nisu oni za koje sam mislila da jesu. Iscrpljena od stresova zbog potrage za decom koju sam rodila, a koja su mi oteta, nisam imala snage da poverujem u to da sam i ja kao beba možda oteta od svoje majke. Verica tada nije pomenula ko me je rodio. Tek nekoliko godina kasnije, takođe na jednom od sastanaka, jedan gospodin koji je zajedno s nama povremeno učestvovao u razmeni informacija, iskustava i saveta, rekao mi je: Olja Ivanjicki je tvoja prava majka. Novi šok za mene… Prisetila sam se raznih scena iz svog života, pa i slučajnih susreta s Oljom kojih je bilo više, a za koje tada nisam znala zbog čega se ponavljaju, i počela da sklapam mozaik – objašnjava majka petoro dece, od koji samo dvoje odrasta s njom i suprugom. Više detalja o susretima sa svojom biološkom majkom Ljiljana iznosi u filmu Rođeni oteti, ali otkriva da je još tokom snimanja ovog dokumentarca živela u uverenju da je i sama bila oteta, međutim, tek pre mesec dana saznala je celu istinu.

- Kada me je rodila, Olja je bila ucenjena i morala je da me pošalje u drugu porodicu. Zahvalna sam njenim iskrenim prijateljicama koje su mi mnogo pomogle da saznam istinu o sebi i otkrijem mnogo važnih detalja posle Oljine smrti. Sada bar znam da me moja majka nije ostavila, nije me svojevoljno dala. Morala je, a verujem da će doći vreme kada će se rasvetliti jedina nepoznanica u priči o mom identitetu, a to je – ko je moj otac i zbog čega je majka bila ucenjena da me pošalje u drugu porodicu. Na tragu sam te informacije, ali ne želim da je iznosim – kaže slikarka iz Pančeva, naslednica čuvene Olje Ivanjicki, s kojom nije imala priliku direktno da porazgovara o svemu. Indirektnih signala koje joj je Olja slala bilo je mnogo, ali otvoren razgovor sprečila je najpre njena operacija, a zauvek onemogućila smrt slavne umetnice 24. juna 2009. godine.

,,Verujem da će doći vreme kada će se rasvetliti jedina nepoznanica u priči o mom identitetu, a to je ko je moj otac i zbog čega je majka bila ucenjena da me pošalje u drugu porodicu”

TAJNA ZDRAVSTVENOG KARTONA

 

Iako joj je sada već sve jasno, osim informacije ko je njen otac, Ljiljana Marić dalje se susreće sa situacijama koje ne proživljavaju ljudi čiji identitet nije sporan. 


- Pre mesec dana, kada sam otišla po uput za lekara specijalistu onkologa, u Domu zdravlja u Pančevu ispostavilo se da imam dva elektronska zdravstvena kartona. Medicinsko osoblje bilo je zbunjeno, govorili su da to nije moguće. U jednom od tih kartona stajao je moj pravi matični broj, koji mi je jednom prilikom i Olja poslala, a ne broj koji je u mojoj zvaničnoj dokumentaciji. Posle je taj broj izbrisan iz kartona, što je samo jedan u nizu dokaza da pravi dokumenti negde postoje, samo bi neko trebalo da dozvoli da se otvore.

,,Kada smo uspeli da nabavimo jednu fotografiju moje otete ćerke, neko vreme nisam mogla da je pogledam. Tražila sam da ostanem sama kako bih smogla hrabrosti da je vidim”

VOSKIRANE KNjIGE KRIJU MNOGE ODGOVORE

 

Porodica Marić ne prestaje da veruje da će dočekati dan kada će zvanični organi poduzeti sve da se njihov i brojni slični slučajevi u potpunosti rasvetle.
- Nadamo se da će mehur morati da prsne i da će se problem krađe beba jednom konačno reštiti. Biće dovoljno da se otvore drugi primerci voskiranih knjiga u MUP-u i tada će svi slučajevi biti rešeni – uveren je Ljiljanin suprug Dragan Marić.

- Olja najpre nije smela da se vidi i razgovara sa mnom. Kada sam saznala istinu, dugo nisam bila spremna za taj susret. Posle, kada smo obe i smele i želele, Oljina bolest i smrt sprečili su nas u tome. Tri godine kasnije, Danica, žena koja je u dokumentima upisana kao moja majka, priznala mi je da ona i njen suprug nisu moji biološki roditelji, već da me je rodila Olja Ivanjicki i da če, kada bude došlo do ročišta, to potvrditi i na sudu. Nažalost, ni ona više nije među živima – otkriva Ljiljana Marić i na kraju govori šta je sada njena jedina želja:

- Sanjam o danu kada ću se probuditi rasterećena i neću razmišljati o deci koja su mi oteta ili vraćanju sopstvenog identiteta, o danu kada ću misliti o mnogo lepšim životnim temama i vratiti svoje prezime, ljutio se suprug ili ne.
 C

Nazad na sadržaj

Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina

Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina        

sa svoji prijateljima

Br. 1 · 18. decembar 2017

Izdaje:

NovaArt

Kopenhagen, Denmark

email: magazin@52.rs

Copyright © 2017 NovaArt.

Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.