Бр. 1 · 25. новембар 2017
KULTURA
Korak ispred svojih godina
Ivan Mihailović:
Trudim se da ostanem slobodan
Dok se priprema za jubilarno stoto izvođenje predstave Slavna Folorens, mladi glumac otkriva da li mu je lakše da igra ulogu u komadima za decu ili za odrasle, kako je more definisalo njegov karakter i šta je danas kamen spoticanja u muško-ženskim odnosima
Piše: Saša Tošić
Foto: Atelje 212
Mladi dramski umetnik Ivan Mihailović 19. februara proslaviće 29. rođendan, ali zbog njegovih precizno određenih životnih prioriteta i stavova, moglo bi se reći da ide korak ispred svojih godina. Glumački debi imao je kao dvanaestogodišnjak u televizijskom serijalu Metla bez drške, a najšira publika upoznala ga je i zavolela kao Mirka Klisuru u seriji Vojna akademija. Posebno poštovanje zaslužio je igrajući na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Boška Buhe, a poslednjih nekoliko godina najviše je angažovan u Ateljeu 212. Upravo u toj pozorišnoj kući ovog meseca očekuje ga značajan jubilej, stoto izvođenje predstave Slavna Florens, u kojoj igra zajedno sa koleginicom sa klase Tamarom Dragičević i iskusnom Goricom Popović.
Pripremajući se za ulogu korepetitora u Slavnoj Florens, išli ste na časove klavira. Da li ste nastavili s tim i kada su pripreme završene?
- Klavir jesam kupio, ali izgleda da ne mogu da postanem veliki pijanista ako samo gledam u njega.
U ovoj predstavi igrate sa Tamarom Dragičević, svojom prijateljicom. Da li to što ste bliski predstavlja olakšavajuću ili otežavajuću okolnost na sceni?
- Kada nekog poznajete još od fakulteta, znate kako diše i razmišlja, to uglavnom predstavlja veliku prednost tokom profesionalne saradnje. Neprocenjivo je bogatstvo kada imate puno poverenje u kolegu.
Tamara vam je partnerka i u komadu Primorje u kom tumačite lik guštera Leslija. Koliki je za vas bio izazov da kreirate lik ovog gmizavca?
- Veliki. Retko kada dobijamo prilike da igramo likove koji su potpuno suprotni od nas, a životinje skoro nikad.
Ne znam da li sam zreliji od vršnjaka, ali siguran sam da sam postao zreo kada sam shvatio da je najvažnije u životu, u nekoj meri, ostati nezreo i u sebi sačuvati radoznalost deteta
Ivan Mihailovic i Tamara Dragicevic su kolege sa iste klase
Šta vam je najviše pomoglo prilikom stvaranja uloge Leslija?- Rad na ovoj ulozi bio je slojevit. Čitao sam mnogo o gušterima, gledao snimke, fotografije... S jedne strane, trebalo je odrediti funkciju i zadatak Leslijevog lika, a s druge, proći adekvatno fizičko prilagođavanje. U tome mi je mnogo pomogla Marija Milenković, koleginica i profesorka scenskog pokreta na Fakultetu dramskih umetnosti.
Znatan deo detinjstva proveli ste u Herceg Novom. Da li je i to jedan od razloga što vam uloga u predstavi Primorje posebno prija?
- Svakako, more je, čini mi se, definisalo moj karakter. Olbi nije slučajno napisao da se ova drama događa baš na obali. Na moru ljudi postaju slobodniji, otvoreniji i iskreniji
Muško-ženski odnosi česta su tema u pozorišnim komadima. Šta je, po vama, najveći kamen spoticanja na putu ka izgradnji idealnog emotivnog odnosa?
- Nedostatak razgovora i suočavanje s problemima koji prirodno postoje u odnosu muškarca i žene.Taj kamen spoticanja s vremenom postaje sve veći,a kada se dođe do ogromnog straha od ličnog i poslovnog poraza, pretvara se u stenu koju je veoma teško preskočiti.
Imate iskustva i u dečjem teatru. Da li je teže napraviti ulogu u predstavi za decu ili za odrasle?
- Trudim se da ne odvajam te dve stvari. Gluma je ista, samo su sredstva drugačija. Ono što je teško kod igre za decu jeste to što mališani nemaju lažne kodekse i ako im se nešto ne dopada, to će otvoreno pokazati.
Serija Vojna akademija postigla je neverovatnu popularnost. Kako s ove vremenske distance gledate na način na koji ste odigrali lik Mirka Klisure?
- Što vreme više prolazi, sve sam zadovoljniji i ponosniji na ono što sam uradio
Nedostatak razgovora i suočavanje s problemima, postaju glavni kamen spoticanja u odnosu muškarca i žene, a kada se dođe do ogromnog straha od ličnog i poslovnog poraza, pretvara se u stenu koju je veoma teško preskočiti
Naravno da niko nije gadljiv na novac. Treba pronaći lični osećaj mere i iskreno odmeriti potrebe koje imamo. Trudim se da ostanem slobodan i da me nijedan honorar ne izmeni kao čoveka
Kako pronalazite ravnotežu između zahteva tržišta i surovog sistema koji nameće današnje društvo, na jednoj, i potrebe za unutrašnjim mirom i osluškivanjem sopstvenih potreba, na drugoj strani?
- To je nešto sa čim se borim svakog dana. Teško je naći tu ravnotežu. Sistem je takav da je novac veoma bitna kategorija i od toga ne može da se pobegne. Naravno da niko nije gadljiv na pare. Treba pronaći lični osećaj mere i iskreno odmeriti potrebe koje imamo. Trudim se da ostanem slobodan i da me nijedan honorar ne izmeni kao čoveka ili zaključa u lance.
Imate prilično trezvena životna stanovišta i merila koja se danas ne sreću često. Šta je bio okidač da budete zreliji od vršnjaka?
- Ne znam da li sam zreliji od vršnjaka, ali znam da sam postao zreo kada sam shvatio da je najvažnije u životu, u nekoj meri, ostati nezreo i sačuvati u sebi radoznalost deteta.
Šta nedostaje ovdašnjoj omladini? Motiv, hrabrost...?
- Ništa. Mladi ljudi imaju i znaju sve. Ovdašnjim starijim ljudima nedostaje sposobnost da prepoznaju kvalitet i oni moraju da daju poslednjim atom snage kako bi nas zadržali u ovoj zemlji. C
Lajkujte našu Facebook stranu i saznajte prvi kada izađe novi broj magazina
Klikni na Share dugme i podeli zadovoljstvo čitanja magazina
sa svojim prijateljima
Br. 3 · 28. februar 2018.
Izdaje:
NovaArt
Kopenhagen, Denmark
email: magazin@52.rs
Copyright © 2018 NovaArt.
Sva prava izdavača zadržana. Reprodukovanje pisanih i ilustrovanih materijala, delimično ili u potpunosti, dozvoljeno je isključivo uz prethodnu pismenu saglasnost izdavača. Redakcija ne odgovara za sadržaj oglasa.